Предање

О постанку манастира постоји занимљиво народно предање :
Данашње целокупно манастирско имање припадало је Турчину Сали-бегу из Пирота, који је имао сина јединца по имену Емин тако да је он овде често боравио.Једном, шетајући имањем, Сали-бег сретне Вељу, сироче из Великог Села, који је на месту данашње цркве нешто копао.За Вељу су мештани говорили да снива загонетне снове и да у сну чује непознате гласове. А у сновима му се често, као и тада, јављала Богородица окружена анђелима и наредила му да на месту званом "Црквиште" откопа манастир. Веља, са још неколико мештана, а под надзором крупачког јереја Јована Мадића на том месту поче да копа и нађоше кандило и икону,што је упућивало на постојање пређашњих темеља храма Божијег. Када је Емин видео шта Срби на његовом имању раде, почео је да их грди и вређа, покушавајући да обесчасти свето место. Тог момента одузе му се тело и изгуби памет, а родитељи, избезумљени од бриге, позваше попа Јована у помоћ. Он очита молитву Богородици пред свим присутним мештанима, а Емину одмах би лакше. Након што се Сали-бег поклони овом светом месту, те пољуби Вељину руку, његов син устаде и потпуно оздрави. Тада се бег обавеза да ће помоћи градњу храма, па ускоро поп Јован доби и царски ферман којим се дозвољава обнова манастира. Поп Јован се из Крупца пресели, заједно са Вељом у Суково, а ускоро владика Антим замонаши Вељу у Старој цркви у Пироту. Веља, у монаштву наречен Венијамин и поп Јован скупише довољно прилога, те се тако и заврши градња манастирске цркве.

Када је 1974. године започета реконструкција крова цркве, око кубета је, на опште изненађење пронађено стотинак предмета од глине разних облика и степена очуваности. Ови предмети се могу видети у Музеју Понишавља у Пироту.

Манастир је под заштитом државе од 1968. године.